Živimo u vremenu kada komunikacija nikada ne prestaje – poruke, komentari, emodžiji, reakcije.
Ali, često ne izgovaramo ono što je zaista važno – koliko cijenimo nečiju hrabrost, rast, posvećenost, rad.
Neki vjeruju da će, ako to izgovore naglas, izgubiti na ozbiljnosti, djelovati manje profesionalno.
Postoje i oni koji su nam bliski, ali se prave da ne vide – iako se sve dešava pred njihovim očima.
O tome neću puno – ostavljam vama da razmislite zašto je to tako.
Tu su i ljudi koji iskreno poštuju tuđi uspjeh, raduju se zbog njega – ali, iz nekog razloga, nikako da nađu trenutak da to i kažu.
I naravno, postoje oni koji podršku daju iskreno, otvoreno, bez zadrške.
Sve ove ljude susrećemo u liderstvu, u timovima, prijateljstvima, porodicama.
Ali nešto zanimljivo se desi kada podršku izrazimo jasno i javno, kada nekome priznamo koliko ga cijenimo, kada kolegi, prijatelju ili članu tima kažemo: „Hej, ono što si uradio/la je bilo sjajno. I značilo je mnogima.“
Sigurna sam da ćete se složiti – ponekad je podrška koja dolazi od onih od kojih je najmanje očekujemo, upravo ona najiskrenija. I možda – najljepša.
Nemojte potcijeniti snagu izgovorene podrške. To je kontakt. Ljudski, iskreni kontakt. Prava povezanost.
Evo jednog jednostavnog izazova:
Sjetite se nekoga ko je u posljednje vrijeme ostavio trag na vas. Možda je to kolega, prijatelj, mentor ili neko ko vas je inspirisao. Recite to. I zapamtite – ne gubite kredibilitet kada govorite iz srca. Naprotiv. Tada ga gradite.
